Kao revnostan i savestan  gradjanin, preko 65, vreme provodim u kući, čitam, vozim sobni bicikl, telefoniram, gledam televiziju…Nekad mi se učini da mi je brže proletelo 45 godina radeći na radiju i televiziji, nego ovih mesec i nešto dana u karantinu.

Ali, prilagodio sam se novonastaloj situaciji i zaista mi nije bilo dosadno. Ranije sam bio prinuđen da uglavnom gledam program televizija u kojima sam radio, a sada mi je daljinski upravljač uvek na dohvat ruke. Tek sada vidim koliko je ta spravica “neprijatelj” svih urednika i vlasnika televizija.

Svako smaranje gledaoci odmah kažnjavaju – menjaju kanal.

Koronavirus promenila je šeme skoro svih televizija i gledaocima je ostavljeno na volju na kom kanalu će se informisati.

I ja sam imao svoj izbor: RTS, B92, PRVA i STUDIO B. 

Nažalost, moj provajder u ponudi nema N1 i Novu S  pa sam bio hendikepiran da čujem šta misle i govore kolege sa ovih kanala.

Informacije su svuda skoro iste, ali specijalne emisije su različite iako je izbor gostiju skoro identičan.

Ovo je bila prilika da novinari i voditelji pokažu svoju inventivnost, kreativnost, ali i kulturu i pristojnost. Kod nekih čak i iskusnih kolega vlada uverenje da su dobro odradili posao samo ako su se sa gostom posvadjali, rekli mu “svašta” i ako je on uvredjen napustio studio. A istina je sasvim drugačija. Vešt voditelj i najneprijatnija pitanja postavlja sa osmehom uveravajući sagovornika da oni nisu neprijatelji iako se njihovi stavovi razlikuju. Najviše cenim novinare-voditelje koji se ne trude da budu važniji od gosta i koji umeju  da što više “izvuku” od svog sagovornika, a ne da mu uporno nameću svoje mišljenje.

Po mom ukusu je Oliver Jakšić, sa B92, sa puno autoriteta, dobro potkovan, ozbiljan, sa lakoćom “otvara” svoje goste i njegove emisije su dinamične i zanimljve. Samouverena i ponekad prepotentna Jovana Joksimović, zvezda Prve, ume da iznervira svoje goste, ali je gledaoci vole jer postavlja i nezgodna pitanja i nema pardona bez obzira ko joj je sagovornik. Zoran Stanojević sa RTS-a uvek deluje ozbiljno, nenametljivo, pitanja koje postavlja su  jasna i zanimljiva.

Studio B tokom čitavog dana, posebno ono što se dešava u gradu, marljivo prati i gledaoce obaveštava kako funkcionišu sve gradske službe u ovim vanrednim uslovima.

Uočljivo je da je ogroman deo javnosti u Srbiji pohvalio odluku Kriznog štaba da se gradjanima pošalje sms poruka da je situacija zabrinjavajuća i da se gradjani mole da ne izlaze iz kuće.

Moj utisak je da su pojedini mediji širili defetizam i da su mislili  da je sve što radi krizni štab pogrešno i štetno. Dve televizije sa nacionalnim frekvencijama inače ne gledam, a koliko čujem oni i dalje u dnevnim terminima emituju rijaliti programe, što me ne iznenadjuje. Osvrnuću se i na redovne konferencije za medije u kojima se, najčešće, pojavljivali dr Darija Kisić Tepavčević, doktori Goran Stevanović i Predrag Kon.

Zaista, oni su imali toliko tolerancije i strpljenja, delovali smireno i zaslužuju sve pohvale jer su bili  prinudjeni da odgovaraju na svakojaka pitanja. Primetno je da medju novinarima ima i onih koji su zalutalu u ovu profesiju,  najčešće prisustvo na ovim konferencijama koristili su za ličnu i promociju svojih redakcija. Tu mislim i na tzv. provladine i Djilasove medije, kako  pojedini tabloidi nazivaju televizije u vlasništvu Junajted grupe.  Da nije ovih konferencija, za mnoge te medije koji sami sebe nazivaju nezavisnim, ni ja, a verujem i mnogi gradjani, ne bismo ni znali da postoje.

Novinari koji podržavaju aktuelnu vlast često su se  ponašali  udvornički, a pitanja ovih drugih bila su takva kao da se raspao zdravstveni sistem, da je država nemoćna i da nam se sprema italijanski scenario.

Menjajući kanale primetio sam da lokalne televizije veoma dobro prate ovu vanrednu situaciju u svojim sredinama. Sportski kanali vrte u krug iste emisije i očekuju da pandemija prodje. Opšti utisak je, sa kojim se apsolutno slažem, da se Srbija uspešno uzborila sa koronom.

To što mi uvek, za sve imamo šta da kažemo i zamerimo nije nikakva novost. Pojedinim medijima i veoma malom delu javnosti smetalo je što je država uvela policijski čas i ograničila kretanje, kritikovali su krizni štab (čitaj Vučića), iako im je bilo jasno da je to jedini siguran način da se izbegne masovno širenje virusa.

Apeli vlasti i doktora da gradjani ne izlaze iz kuće često su mi ličili na molbe spasilaca kraj bazena koji upozoravaju neplivače da je dubina tri metra, a oni to ignorišu i svesno rizikuju da se udave.

Sve u svemu, svako će izvući neku pouku: i država i gradjani i mediji, a sasvim je izvesno da  je ova pandemija prilika da svi vidimo kako smo se ponašali i jesmo li dovoljno učinili da ova  pošast prodje sa što manje posledica.