SrbijaLINK je izlazio od 2002. do 2015, počeo je kao „časopis za unapređenje lokalnog elektronskog emitovanja“ da bi se vremenom prepoznao kao „časopis za profesionalce u medijima“.
Izašlo je ukupno 112 brojeva u 92 sveske, sve u svemu preko 4000 stranica A4 formata, više od 600 autora (od kojih je šezdesetak onih koji su napisali dvocifren broj tekstova za LINK). Nećemo pomenuti nijednog, nepravedno bi bilo prema ostalima, ali ostaje napomena da smo srećni zbog toga što su, kako je rastao časopis, rasli i saradnici, pa nije samo jedno ime koje se u prvim brojevima potpisivalo bez ikakvog „čvarka“ par godina kasnije imalo pored mr, dr, doc ili prof. Koga ćemo ipak pomenuti? Našu Tanju, Tatjanu Prodanov Carević, sekretaricu redakcije od prvog do poslednjeg broja bez koje ne bismo izgurali jednu, a kamo li trinaest godina.
Kao mesečno izdanje, LINK je izlazio od 2002. pa do pred kraj 2010, bar osamnaest meseci duže nego što je zdrav knjigovodstveni razum nalagao, budući da je još početkom 2009. bilo jasno da trećina faktura za pretplatu i oglase nikada neće moći da bude naplaćena, a da kriza onemogućava da se novi pretplatnici i oglašivači pojave u dovoljnom broju.
Sredinom 2011. Udruženje novinara Srbije pokušava da oživi redovno izlaženje, ali se posle dva dvobroja odustalo, budući da ni redizajniran magazin na stotinak stranica nije mogao da obezbedi održivost. Privremeno rešenje su tematski brojevi (dvanaest svezaka ) koje su finansirali vojvođanski Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Fond za otvoreno društvo Srbije. Posle trobroja 110-112 iz devetog meseca 2015. više nije bilo snage za institucijsko obrizgravanje i pisanje projekata o tome kako bi LINK trebalo da izlazi.
Ekonomski efekat na stranu, da li smo zadovoljni LINKOM kakav je bio? Da, posle dečjih bolesti bio je sasvim kompatibilan sa vremenom u kome je izlazio.
Uspeli smo u onom što je bila osnovna namera redakcije – napraviti časopis koji je, pre svega, primenjiv u (tadašnjoj) svakodnevnoj praksi. U istraživanju u kome je pred kraj prošle decenije učestvovalo oko dve stotine čitalaca saznali smo da 75% njih smatra da je sadržaj LINKa primenjiv u praksi, čak 9% je reklo kako je vrlo primenjiv, a za 16% je bio delimično primenjiv.
Isto istraživanje pokazalo je da je čitaocioma LINK u profesionalnom smislu koristan (58%), vrlo koristan (33%),delimično koristan (9%).
A ko su bili čitaoci LINKa? Pojedinci kao pretplatnici (uključujući studente medijskih škola) 55,5%, radio i TV stanice 23.5%, drugi članovi medijske industrije 8,4%, otprilike toliko država, paradržava i NVO, 9% se nije izjasnilo. A 42% čitalaca je izjavilo da pročita ceo broj, 25% samo tekstove iz svoje uže stručne oblasti, trećina se bavila onim što bi ih privuklo temom, naslovom, autorom ili dizajnom.
Rubrike u fokusu, politika i, medijsko okruženje , strategija medija i kontakt & mozaik danas su svedočanstvo o donošenju medijskih zakona i njihovom izvrdavanju, privatizaciji, dodeljivanju dozvola za emitovanje, uplitanju politike u medije, digitalizaciji i sličnim tranzicionim igrankama u prvoj deceniji XXI veka i koju godinu kasnije.
LINK se pre svega bavio medijima u Srbiji, ali se vrlo vodio račun o bližem i daljem susedstvu, pa smo tako gotovo uvek imali stalne dopisnike iz BiH, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, Makedonije, Italije i Slovačke, ponekad smo tražili (i dobili) tekstove koji se bave US, Kanadom, Velikom Britanijom, Mađarskom, Belorusijom, Albanijom, Poljskom, Bugarskom i Turskom.
U ostalim rubrikama pokušali smo da zahvatimo što šire, pa smo u desetak brojeva imali i priče pod zajedničkim naslovom „kafana kao desk“. To što smo pisali o tehnici danas je većinom čist vremeplov, ali o tome da nije pisano samo za jednokratnu upotrebu svedoči činjenica da su od tekstova iz LINKa do sada napravljene četiri knjige: Sve po spisku Tamare Skrozze (2007), Medialogike. Vreme filozofije i razonode (2009) dr Srđana Damnjanovića, Koji ljudi govore koga kada treba koji Radomira Dabetića (2013), a ovih dana treba da izađe iz štampe i izbor tekstova dr Dubravke Valić Nedeljković u izdanju Novosadske novinarske škole.
Najviše mi je žao što LINK nije stigao da dočeka ostvarenje nečeg što sam napisao u prvom uvodniku: Ovo je vreme tranzicije i treba ga preživeti, odraditi, zaboraviti i živeti kao sav normalan svet. Tranzicija medija u Srbiji – i šire – se još uvek dešava, sedamnaest godina pošto su rečeni redovi napisani.
Rastislav Durman,
osnivač i prvi glavni urednik LINKa
Hrvatska
