Srbija
Kad sam se vratio kući iz Nemačke posle utakmice Švedska – Jugoslavija (3. jul 1974.) u drugom krugu Svetskog prvenstva u fudbalu, u poštanskom sandučetu sačekao me poziv iz Vojnog odseka da se 7. jula do ponoći javim u kasarnu na Topčideru na služenje vojnog roka.
Pisalo je; VP 4736, Drajzerova ulica, kapija 6. Pošto se ovih dana i u Srbiji i Hrvatskoj vodi polemika da li ponovo treba vratiti obavezno služenje vojske setio sam se tih 10 meseci i 28 dana koliko sam nosio uniformu.
Iako je prošlo skoro pola veka sa radošću i nostalgijom sećam se vojničkih dana. U mojoj četi bili su vojnici iz svih krajeva tadašnje države.
Pokušavam da se setim imena nekih saboraca:
Vinko Čalija iz Trogira, Dragiša Ćatić iz Gornje Sabante kod Kragujevca, Edvard Eugen iz Rovinja, Josip Markuš iz Osijeka, Janez Lah iz Ljubljane, Milenko Radivojac iz Prijedora, Todor Trajčevski iz Skoplja, Milan Adamović iz Pančeva, zaboravio sam imena Bosanca, Crnogorca i Albanca sa Kosova, koji su bili deo te ekipe.
Sa svima koje sam nabrojao nisam imao nikakav kontakt sve ove godine, ali moje vojničke veze nikad nisu prekinute.
Slavni glumac Igor Galo, u to vreme velika zvezda, sa kojim sam proveo nezaboravne vojničke dane i ja ostali smo prijatelji. Pošto moja supruga ima rođake u Puli, uvek kad smo u Istri družimo se sa Igorom i njegovom porodicom.
Do nesrećnih 90. tih godina često sam sa Zvezdom ili Partizanom dolazio u Split jer sam u to vreme na Studiju B prenosio utakmice tadašnje jugoslovenske lige.
Moj “klasić” Duško Klisović, rodjeni Šibenčanin, čuveni veterpolo sudija uvek mi je bio domaćin. Uvek mi je spremao riblje specijalitete i nije dozvoljavao da spavam u hotelu, već u njegovom domu.
Ni sam ne znam odakle mi broj telefona čuvenog pesnika i glumca Enesa Kiševića, koji mi je rukom, u vojničkoj kantini, te davne 1975. godine napisao i poklonio pesmu “ČEKAJ ME” Konstantina Simonova.
Nisam bio siguran da je taj broj još uvek važeći ali sam mu pre neki dan ostavio poruku. Samo nekoliko minuta kasnije zazvonio mi je telefon.
Bio je to predivni, baršunasti glas mog druga Enesa… samo je on mogao sa toliko emocija i ljubavi da govori stihove pesme koju mi je poklonio.
Rekao mi je da je tu pesmu ČEKAJ ME ustupio Radetu Šerbedžiji, ali ja sam ubedjen da je najlepšu i najemotivniju verziju te pesme mogao da izgovori samo Enes Kišević. Dugo smo pričali i podsetili se na vreme koje je bilo drugačije.
To što sada svako od mojih drugara iz vojske ima svoju državu ne menja stvar, a ni sećanja i uspomene.
Naprotiv. Za mene, ni tada ni sada granice nisu bila prepreka ili nešto što nas deli.
Kad sam pitao mog prijatelja Zorana Kovačića da li bi na svom portalu pustio moje sećanje na vojničke dane rekao mi je: šalji odmah !
Bio bih srećan ako bi neko od mojih drugara iz VP 4736 pročitao ovaj tekst.
