Ništa neobično: istorijsku utakmicu srpske fudbalske reprezentacije, meč Srbija-Škotska mogli su da gledaju samo oni koji imaju kablovsku televiziju – Nova S.

Na društvenim mrežama navijači su osuli “drvlje i kamenje” na čelnike Fudbalskog saveza, RTS-a, na državu koja hoće da gradi nacionalni stadion reprezentaciji koja dve decenije nije u stanju da izbori plasman na Evropsko prvenstvo.

Pošto je medijska scena u Srbiji podeljena na one koji podržavaju vlast i tzv. Šolakove i Djilasove medije, obe suprostavljene strane  sa istim ogorčenjem doživele su novi debakl reprezentacije, ali imaju potpuno različite stavove o tome zašto je istorijska utakmica bila na Novoj S, a ne na javnom servisu.

Oni koji su na Novoj S pratili meč ismejavali su MTS-ovce da treba i dalje  da žive u mraku, a ovi drugi im odgovaraju da kupovinom SBB-ovih paketa služe tajkunima koji se bogate parama poreskih obveznika.

Ne ulazeći sada u to da li je moralno godinama kršiti zakon, jer sam se o tome već izjasnio, ovog puta sve pohvale idu na račun menadžmenta Junajted grupe.

Pametni i poslovni ljudi ove kompanije kupovinom tv prava na utakmice reprezentacije napravili su odličan posao.

Znali su da se Telekom diže iz mrtvih, značajan broj pretplatnika napustio je  SBB i prešao na MTS, pa su utakmicu Srbija-Škotska, koja je odlučivala ko će na Evropsko prvenstvo, shvatili kao sjajnu šansu da veliki broj gradjana privuku da pretplatom na mrežu SBB obezbede sebi mogućnost da na tv gledaju najbolje evropske reprezentacije.

Uostalom,  decenijama u svim merenjima gledanosti ti mečevi nemaju konkurenciju. Uvek su ubedljivo najgledaniji i imaju najviše najskupljih reklama.

U Junajted grupi, koja je vlasnik prava, znali su da im, kao i do sada, REM neće smetati da utakmice prenose na Novoj S, iako to zakon izričito zabranjuje.

Pošto REM godinama ne pravi LISTU NAJVAŽNIJIH DOGADAJA OD POSEBOG ZNAČAJA ZA SVE GRADJANE (kuturni, politički, sportski, zabavni…), utakmice reprezentacije prenosi ko god hoće, a zakon to jasno definiše. Mečeve nacionalnog tima, na osnovu člana 64. Zakona o elektonskim medijima, mogao bi da prenosi samo “pružalac medijske usluge televizijskog emitovanja kome je pristup slobodan i čija zona pokrivanja obuhvata  celokupno područje Republike Srbije i o tome obaveštava Evropsku komisiju”.

I u Pravilniku REM-a, u članu 3, stav 3, definisano je da je na toj listi i dogadjaj  “ako je reč o značajnom medjunarodnom sportskom susretu u kojem učestvuju predstavnici Srbije”. 

Glasačka mašina REM-a, koja se još jedanput  osramotila  jer nije bila u stanju da kaže NE rijaliti programima, koji će i dalje trovati naciju tokom čitavog dana, nije se oglasila zbog prenosa, što znači da je dala zeleno svetlo Junajted grupi da već sada može da počne da ugovara  rekame za predstojeće utakmice sa Evropskog prvenstva, koje će  moći da prate samo oni koji su u kablovskoj mreži SBB-a.

Već sam rekao da su ljudi, posebno na društvenim mrežama, masovno ismejavali i iskazivali ogorčenost i bes prema FSS i RTS zbog toga što im je onemogućeno da na javnom servisu gledaju utakmicu, navijali su protiv Srbije i otvoreno se radovali krahu Tumbakovićevih izabranika.

Ionako za razliku od drugih zemalja, posebno onih  u okruženju – Hrvatske i Crne Gore, u Srbiji ne postoji kult reprezentacije, nema adrenalina kada se intonira himna, nema tog naboja i euforije ni kod igrača ni navijača, a tribine su skoro uvek poluprazne.

Ova utakmica, pripreme za nju, atmosfera koja je vladala, nezainteresovanost sedme sile, činjenica da ni na jednoj televiziji, izuzev medija u vlasništvu Junajted grupe, nije bilo slike sa stadiona, jasno je definisala sudbinu reprezentacije.

Čelnicima FSS to nije smetalo, a nije ih previše ni zanimalo zbog čega Srbe ne interesuje reprezentacija i čime su to nezadovoljni navijači i brojni novinari koji su uvređeni i ignorisali su ne samo ovu, nego sve dosadašnje utakmice nacionalnog tima od kada ekskluzivitet na ove događaje ima kablovska televizija koja nema nikakve veze sa sportom i za koju mnogi u Srbiji nikad nisu ni čuli.

Sve to oni su bezbrižno posmatrali iz svojih udobih fotelja očekujući da će im nešto pasti s neba, da će država izgraditi nacionalni stadion, a da je dovoljno da oni i dalje obećavaju bolje  dane za posrnulu fudbalsku reprezentaciju.