Al’ tamo u bašti RTS servisa, s kamerom u ruci stajaše Emina

Skoro da više nema nikog ni pozvanog ni nepozvanog da se nije oglasio o burnim događajima proteklog vikenda u Beogradu nakon što je grupa demonstranata upala u tzv. medijski servis građana Srbije RTS koji je još devedesetih godina nimalo slučajno dobio ime TV Bastilja.

U zaglušujućoj buci oprečnih stavova, međutim, izostali su odgovori na brojna suštinska pitanja, pa i ono glavno: kako su se i zašto 15. po redu nenasilni protesti građana na ulicama posle više od tri mjeseca oteli kontroli, kako onih protiv koji su protesti usmereni, tako i onih koji proteste sa više ili manje uspeha moderiraju.

Brojna pitanja koja čekaju odgovore

Da li su desničarski odnosno dverjanski delovi opozicionog Saveza za Srbiju (SZS) na čelu sa njihovim liderom Boškom Obradovićem provalili u RTS iz Aberdareve ulice na svoju ruku, dakle bez dogovora sa dvojicom drugih lidera SZS Draganom Đilasom i Zoranom Lutovcem koji su se u zgradi obreli tek nakon što su stigli i policija i žandarmerija sa očiglednom namerom da se spreče incidenti širih razmera? Kako se moglo dogoditi da policija uprkos najavama da će demonstranti držati RTS u blokadi dva sata ne brani ni ulaz iz Takovske ulice, gde su se uvek do sada odigravali slični performansi demonstranata, a kamoli onaj u Aberdarevoj ispred kojeg nikad do sada nije bilo protesta?

Kako je moguće da novinarima i urednicima RTS-a ni na kraj pameti nije bilo da naprave prilog sa demonstantima koji su u tom trenutku zapravo jedino to i tražili? Zar je gustina mraka i straha od eventualnog gubitka posla ili uredničke fotelje tolika da se ne sme čuti mišljenje “dvojice tajkuna i jednog fašiste”, kako predsednik Srbije Aleksandar Vučić uporno naziva Đilasa, Jeremića i Obradovića? Ili su se reditelji ovog, ali i drugih opasnih igrokaza od nedelje i ponedeljka preigrali, pa im se sve umalo nije obilo o glavu, kako Vučiću opkoljenom u zgradi Predsedništva na Andrićevom vencu, ali i Obradoviću koji se sukobio sa kordonima policije u Ulici kralja Milana?

Umesto traganja za odgovorima na ova i slična pitanja, pogotovo nakon što je Vučić uslišio zahtev opozicije i abolirao sve uhapšene “osim onih koji su u zgradu RTS ušli sa motornom testerom”, rasprava je odjednom usmerena na način izveštavanja o ovom događaju odnosno na kritiku Televizije N1 koja je jedina, uz live stream TV Šabac na internetu, uživo prenosila dramu iz brojnih hodnika najveće medijske kuće u Srbiji.

 Vlast napada nezavisnu N1 televiziju

Orkestrirana besramna kampanja u kojoj su isprednjačili predsednik Upravnog odbora RTS Vladimir Vuletić koji je izveštavanje N1 nazvao “anticivilizacijskim” ili pojedinih ministara i same predsednice Vlade Sbije Ane Brnabić koji su to nazvali “skandaloznim”, zapravo su besramno skandalozne i bez ikakavih skrupula i imaju za cilj upravo da sakriju informacije, a ne da ih otkriju što bi bi trebalo da bude osnovni posao časnog dela novinarske profesije. Jer, naprosto, pokazalo se i ovaj put kao i toliko puta ranije, da je u Srbiji glavni problem što mnogi ne rade svoj posao. Deo novinara je radio profesionalno, a drugi nije radio ništa u strahu od političke odmazde s vrha države.

Novinarski kao i svaki drugi zanat imaju svoja pravila na osnovu kojih se prosuđuje da li je obavljen dobro, loše ili je otaljan. Na osnovu toga se prosuđuje i da li je majstor svog zanata dobar, loš ili običan folirant. Tako je i u novinarstvu, profesiji u kojoj je jedan od osnovnih postulata da je “informacija samo ono što neko pokušava da sakrije, a da je sve ostalo propaganda”.

Elem, da se reporteri i ekipa N1 nisu našli na licu mesta što je preduslov za pravovremeno, objektivno i istinito novinarstvo, pomenute rasprave ne bi ni bilo jer niko, pa ni ministri ne bi znali šta se tačno dogodilo ni u zgradi RTS-a ni dan kasnije ispred Predsedništva Srbije i okolnim ulicama. Tako su predstavnici vlasti indirektno priznali da su gledali upravo N1, koja nije pod njihovom kontrolom, kako bi se informisali o protestima građana i opozicije.

Njihovo je pravo da događaje vide kako žele da ih vide, pa čak i da imaju i plaćaju svoje propagandne medije, ali je ovaj put sigurno da je mnogo ljudi, preciznije svi koji imaju kablovsku televiziju, moglo da vidi šta se tačno događalo u samoj zgradi televizije, ali i sve reakcije vlasti, zahvaljujući vrhunskom profesionalizmu ekipe N1 koja je imala i onaj često nedostajući element većini dobrih novinara – hrabrost. Uključujući i RTS-ovo preuzimanje signala TV Pink odakle je pripretio ministar policije Nebojša Stefanović.

Hrabra novinarka glavna junakinja

Zato je ovo prilika da se stane na stranu srčanih novinara N1 koje je predvodila jedna žena sa prelepim šantićevskim imenom – Emina Kovačević. U metežu koji je nastao nakon što je grupa demonstranata posle koškanja na ulaznim vratima sa nekolicinom radnika obezbeđenja RTS-a u civilu, našla se usred mase, ali se nije uplašila. Tenzije su vrcale na sve strane, ali na sreću nasilja nije bilo, kako će to posvedočiti i jedan od urednika RTS-a Zoran Stanojević, jedan od retkih koji je pristao da – razgovara.

Emina je u svakom trenutku bila na svakom mestu dešavanja i umesto kritike treba joj, kao i čitavoj ekipi, čestitati na profesionalnom izveštavanju i već sada predložiti za svaku vrstu profesionalnih nagrada ili onih za osvajanje slobode, naprimer.

Odatle i naslov “Al’ tamo u bašti RTS servisa, s kamerom u ruci stajaše Emina”, uz podsećanje da prebacivanje krivice na novinare na ovim prostorima nije od juče. Ostala je navika valjda iz socijalističkih vremena dok su novinari bili tek puka sredstva za informisanje (čast izuzecima), da političari i cenzori budno prate “kakva će slika o nama otići u svet”. Da ne beše hrabre i lepe Emine i njene ekipe, danas bi i vlast i opozicija svoje poteze kovali u zvijezde, a javnost bi se navijački opredeljivala za jednu od njihovih istina.

Toliko o napadima na N1 koji su sve učestaliji jer ta televizija sve više podseća na slobodni Studio B u vreme Slobodana Miloševića. Dovoljno je pogledati provladine tabloide koji N1 napadaju izmišljenim ili prenapuhanim konstrukcijama i izmišljenim vestima, pa da se shvati da vlastima nikako nije milo što su se za vikend osetili ugroženima.

 Da li je RTS važniji od Skupštine

Iako on to demantuje, Vučiću sigurno nije bilo prijatno u zgradi Predsedništva dok je bio opkoljen demonstrantima, upravo kao ni dežurnim ekipama u RTS-a noć ranije u Takovskoj ulici. Ali, šta ih je koštalo da – razgovaraju. Ili ne znaju ili neće, jedini je zaključak koji se nameće. Dijalog je jedino rešenje, upozoravaju mnogi dobronamernici u Srbiji, ali vlast kojoj uvek odgovara da ima stvarne ili izmišljene neprijatelje to uporno izbjegava. Kao da nema nikog da Vučiću kaže da nije dovoljno da godinama ponavlja kako je Đilas ukrao pola miliona evra, nego da je, ukoliko ima dokaze o toj krađi, dužan da ih dostavi nadležnima… Jer, sukob građana protiv građana, kako bi to rekao bivši predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, znači samo jedno – “građanski rat”. A to valjda nikome ne treba.

Što se tiče RTS-a, iako je ova kuća u međuvremenu postala javni medijski servis SVIH građana Srbije, ona nekako sve više liči na pomenutu TV Bastilju koja kao da se povampirila i zaista sve više podseća na onog propagandnog mastodonta kojeg bismo svi želeli da zaboravimo.

A opozicija, šta će biti s opozicijom? Nema nikakve sumnje da će osokoljena pojačanom vidljivošću u medijima, pa makar i stavljanjem svojih delovanja u negativni kontekst, nastaviti sa protestima i zahtevima za stvaranje uslova za slobodne i fer izbore i slobodne medije, što bi Srbiji donelo više koristi od traženja Vučićeve ostavke.

Lideri opozicije su se konačno popeli na kamion građanskih protesta. Oni su, nakon što su napustili parlament, prvi put izašli iz sene kolona i kolona građana koji jednom nedjeljno marširaju u 100 gradova Srbije.

Od njihove procene da im je vidljivost na RTS-u važnija od rasprava u parlamentu, umnogome će zavisiti i razvoj uzavrele političke scene u Srbiji u narednim danima.