Kao sto sam i očekivao, javna rasprava o Nacrtu medijske strategije pretvorila se u farsu. Najpre su svoj performans imali premijerka i predstavnici EK i OEBS-a. Uz brojne kamere, fotoreportere i ljude iz raznih protokola ušetali su  u salu u Klubu poslanika. Sa govornice istakli su značaj ovog dokumenta i odmah otišli.

Nije ih ni zanimalo šta će reći oni koji su došli da učestvuju u javnoj raspravi.

Preplašeni koordinator radne grupe, u dva navrata, kada je ona već otišla, ispravio je premijerku koja je greškom rekla da  strategiju usvaja Skupština (to radi Vlada). Kako joj se to omaklo stvarno mi nije jasno.

Publika u sali je bila podeljena na one koji zastupaju stavove NUNS-a, raznih NVO (oni su bili najbrojniji, svi ti govornici su nagradjivani aplauzom), i one koji su za UNS, a učestvovali su i predstavnici nacionalnih saveta. Ja kao slobodan strelac nisam bio po volji ni jednih, ni drugih, a najmanje predsedavajućeg Dejana Stojanovića. U istoj poziciji  bio je  i profesor Stanko Crnobrnja, predsednik prethodne radne grupe.

Štopovao mi je vreme (u sali je bio jedan “pomoćnik” u poslednjem redu  koji je naglas predsedavajućeg upozoravao ko koliko govori, ako nije u ovoj prvoj grupi) i insistirao da ne pričam uvek o istoj temi.

Ja sam, kao i obično, govorio o kršenju zakona od strane REM-a i nelegalnom emitovanju reklama na prekograničnim kanalima, što je prouzrokovalo gašenje većine lokalnih medija, iznoseći podatke REM-a da 11% marketinškog kolača odlazi na te televizije koje su van pravnog sistema Srbije, istakavši da bi sa tim novcem sve lokalne televizije mogle da funkcionišu bez bilo kakve pomoći države.

Gotovo je neverovatno da članovima radne grupe (bar onima koje je delegirala država), zatim predstavnicima EK i OEBS nije zasmetalo što REM godinama krši zakon i omogućava da se na dvadesetak prekograničnih kanala emituju domaće reklame.

Ni na javnoj raspravi, izuzev jednog govornika, vlasnika lokalne televizije u Vranju, niko nije spomenuo nelegalno, protivzakonito otimanje novca lokalnim televizijama koji je namenjen za oglašavanje u elektronskim medijima. 

 

Ako medijski zakoni budu zasnovani na ovako koncipiranom tekstu strategije, biće pravi pomor domaćih medija, štetni po državu, domaće televizije i gledaoce.

Ne bih se iznenadio da se Vučiću strategija predstavi kao “sjajan dokument” kako su neki govornici na javnoj raspravi nazvali ovaj nacrt.

Ja skrećem pažnju da  domaće televizije, posebno lokalne, ne mogu da prežive ako se ne bude primenjivao zakon i ako  se novom strategijom operatori ne obavežu da domaćim  televizijama čije programe prodaju korisnicima, ne plaćaju tu uslugu, kao što to čine sa stranim programima koje reemituju u svojim mrežama. 

U tom slučaju  nema potrebe da lokalne samouprave izdvajaju 2 % medijima, kao ni da kroz javne konkurse finansiraju lokalne emitere, već će  državne pare na konkurisma dobijati najbolji projekti koji su od javnog interesa.

Ako se to ne desi ugasiće se više od polovine lokalnih televizija.