Pre svake priče i svakog razgovora o bilo kojoj oblasti društvenog života u Srbiji, pa i o njenim medijima, mora se konstatovati u kakvoj državi i kakvom društvu Srbi danas žive. Jer srpska država je zarobljena država a srpsko društvo pocepano na froncle, bolje reći na partijske feude. Državu su zarobili a društvo okupirali i pocepali politički kvazinacionalisti, ekstremisti i nasilnici a zapravo pravi državni razbojnici koji sebe lažno nazivaju političarima.

Državni razbojnici su preko svog političkog krila tzv. Srpske napredne stranke, gazeći Ustav, pravnim i fizičkim nasiljem okupirali i privatizovali sve državne i javne institucije, sva javna preduzeća, sve službe državne i javne bezbednosti, sve medije, od onih sa nacionalnim prefiksom do lokalnih, sve kulturne ustanove i sve sportske organizacije. Konačno, možda i najvažnije, zarobili su i privatizovali sve tokove državnog novca.

Država Srbija je tako ostala bez svih atributa koje je čine državom i postala puki izvršilac volje jednog jedinog čoveka – vođe državnih razbojnika. Nije taj čovek izmislio tabloidne medije, ali od njegovog dolaska na vlast Srbija se davi u tabloidnom glibu prostakluka, primitivizma, neznanja i nasilja. Tabloidi u vođino ime hapse, tuže i presuđuju. Novinarstvom se bavim već više od pola veka, obišao sam celu planetu. Nikada i nigde nisam video da se neki političar od jutra do ponoći uživo obraća naciji preko svih elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom. Hvali sebe i svoje i komentariše bukvalno sve: od ubistva opskurne kafanske pevačice, preko napisa na društvenim mrežama, do Crvene zvezde i stanja na Kosovu. I to kojim jezikom? Evo pogledajte: „Oni koji me napadaju i ne vole, obični su neradnici, ološ i bitange prve vrste“.

Da li je to vokabular ozbiljnog političara i predsednika države? To je jezik huligana iz one rupe na Severu Zvezdinog stadiona, gde se početkom devedesetih godina i formirao njegov karakter u međunacionalnim tučama navijača Zvezde i Dinama a pod komandom najvećeg kriminalca Evrope toga doba – Arkana. Takođe i jezik njegovog učitelja, najveće srpsko-hrvatske kvazinacionalističke hulje, knjiški obrazovanog moljca i pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Jezik uličara, njegovih najbližih saradnika, rođaka i prijatelja koji se u skladu sa svojim lažnim diplomama i falsifikovanim doktoratima, lažno predstavljaju kao političari.

Neviđenu popularnost stekao je kada je po dolasku na vlast nezakonito uhapsio i optužio Miroslava Miškovića za zloupotrebu položaja u svojoj vlastitoj firmi. Najavio je to kao početak borbe protiv korupcije ali od tada tu reč više nikada nije spomenuo. A i kako bi kad je stvorio najkoruptivniji sistem koji se može zamisliti. To je najočiglednije na primeru medija.

Privatna Televizija Pink, čiji vlasnik Željko Mitrović i njegovi saradnici do umobolnosti veličaju vođin lik i delo, dobija od države milione evra za sumanute rijaliti programe tipa Farme, Zadruge i slično. A sa druge strane baš je ovih dana jedna druga apologetska televizija koja se na čistom srpskom jeziku zbog proklamovane borbe za ćirilično pismo zove Happy TV, na konkursu Ministarstva kulture i informisanja dobila dva miliona dinara, kako bi se „oduzelo vreme“ za emitovanje rijaliti programa.

Sa izuzetkom nedeljnika Nedeljnik, NIN i Vreme, dnevnog lista Danas i kablovske Televizije N1, svi ostali mediji su u službi vođe tako da je Srbija pretvorena u jedan veliki teatar apsurda. Srpsko društvo međutim ne čeka Godoa, već zakon „Jus primae noctis“. Samo to kraljevsko pravo prve bračne noći vođa nije još probao.